Jao grozno.... Spustene roletne a napolju ''pici'' sunce i  umesto da uzivam u njemu ja moram ''uzivati'' u oblicima nezaposlenosti iz savremene politicke ekonomije ko da ih dovoljno ne poznajem kroz pokusaje moje sestre da nadjem posao. A da stvar bude gora, bas kada moram izaci iz kuce ne bi li otisla do centra grada na sat ipo uzivanja u francuskom, e bas tada su najavili kisu... to je kada bas nemas srece... A da upalim tv i sta onda... ko da ima nesto pametno, sve iste vesti iz dana u dan... to se mi buduci novinari nadamo kada mi dodjemo u te novine ili tu televiziju i ajde da ne zaboravimo uvek zaboravljeni radio, da ce stvari ici na bolje. Ma kakvi. Valjda, koliko smo vise svesniji te cinjenice, da su male sanse da mi nesto promenimo sve nas je vise koji zavrsavamo ovaj fakultet eto tek tako. A posle u novine ili neke druge medije? Ne pada mi na pamet. O da. Takva je situacija na novinarskom smeru fakulteta politickih nauka. Ako od nas 160 upisanih redovno na ovaj smer i jos 5-6 njih preko veze, bude bar 10 u ovom poslu to ce biti veliki uspeh. Mesta koja bi inace bila namenjena nama zauzece gospoda sa ''sing-lingija'' ili ''mega-bleje'' a u novinama ce i dalje biti naslovne strane sa recima ''zaklao'' ''kurva'' i slicno, bez i malo eticnosti (ako uopste znaju sta je to). A mi koji se mucimo sa savremenim politickim teorijama i prezivljavamo komplekse nezadovoljnih profesora cemo sa 10-20 kila vise zavrsiti... nege... Nije li tako na svim fakultetima?

A nije ni cudo. Profesori ti na pravanje dodju prvo pljujuci medije (o kojima oni doduse predaju i u kojima se oni nalaze) novinare (koje bi trebalo da su upravo oni ucili) kako je katastrofa u nasem novinarstvu, a onda, umesto da se potrude da svih 160 studenata zavrse u nekim od novina pisuci eticki i pravilno bas onako kako su nas oni ''ucili'' oni nam govore koliko su velike sanse da mi ne budemo novinari. Dovode goste, novinare veoma cenjene u bransi, koji kasnije pisu u svojim kolimnama da dok je ovakvog podmlatka za matore ce uvek biti mesta, a ne seca se da je na to predavanje dosao studentima da prikaze kako se pise kolumna a o kolumni nisu culi nista. Slusali su o njedgovom besprekorno talentovanom sinu, o tome koliki je on smeker baja autoritet sta vec, o pljuvanju crkve i uopste verovanja u boga bez ikakvih argumenata. A od kolumne nista. A zasto smo tako katastrofalni? E zato sto ne citamo NIN. NIN mozda jesu ugledne novine, ali juce sam obisla 3 trafike u svakoj mi je prodavacica rekla da ih uopste ne uzimaju... ne prodaju se. U cetvrtoj sam ih nasla... poluiscepane. Valjda sam na pogresnom mestu trazila. I dok svaki dan pricaju o nasoj nepismenosti, nesposobnosti a nista ne rade da nas osposobe mi se samo trudimo da kako-tako resimo sve prepreke koje nailaze u vidu ispita i da zauvek zavrsimo sa tom zgradom. A posle.. nesto...

Da ovako stoje stvari u novinarstvu. Gotovo sam sigurna da je slicna situacija i u drugim profesijama. A mi se onda pitamo zasto nam drzava propada? zasto mladi beze preko grane? Zato sto ne mozes da uspes nigde ako nemas vezu, zato sto imas matore kompleksase koji su tu da te uce ali umesto toga oni pokusavaju da svoj kompleks nize vrednosti prenesu i na tebe cisto da se tese da postoje i gori, a onda svima to lepo da objave. Oni ispadnu pametni mi glupi, al koga briga za nas, vazno je da su oni pametni. I da, treba da se borim za sebe... Ali uvek se negde poklekne. Da li ces zavrsiti faks pa pokleci jer neces naci posao zbog budala, ili neces zavrsiti faks zbog budala na kraju se sve svodi na isto. Zar ne?

      DOPRINOS BORBI PRAVE KULTURE

Fali samo malo podrške ljudi koji mogu učiniti mnogo, a da toga nisu ni  svesni, da bi pomogli mladima da ona prava kultura bude i dominantnija

Za svojih ,,dugih’’ 20 godina i 5 meseci , koliko imam iza sebe smatram da sam kompetentna pisati  o svojoj generaciji  i ljudima koji je čine. Za sve ostalo npr. politiku, kulturu, sport treba mi još duplo životnog staža, koliko sada imam životnog toliko poslovnog uz mnogo pročitanih knjiga. Mada ne spadam u onaj deo moje generacije koja čitanje knjiga smatra gubljenjem vremena i ,,poslom’’ karakterističnim isključivo za ,,štrebere’’ moja dosadašnja sobna biblioteka i dalje nije dovoljna da bih sebi dala za pravo pisati o bilo čemu drugom sem o onome što me je za mojih proteklih, bezbrižnih, dvadeset leta i pet meseci najviše okupiralo.  Mada mi mladi volimo da mislimo da smo veliki i da smo svu pamet pokupili, ja ipak spadam u one koji su svesni da još uvek tek upoznaju svet i ljude u njemu. Svaki dan se oduševljavam i razočaravam novim saznanjima o ljudima, a priča o zlom svetu punom ljubomornih i nezahvalnih ljudi za mene je i dalje samo usputna priča starijih. Jer dok se sama ne uverim, na sve to gledam s rezervom.

Postoji nekoliko grupa ljudi koji čine generaciju kojoj ja pripadam. To je ona generacija koju stariji nazivaju krizna. Ona koja je odrastala u teskim 90-im koje su, ostavile posledice na sve nas. Pogotovo mlade. Najizraženiji pripadnici generacije koja sada ima između 18 i 25 godina jesu oni koji se ,,kunu‘’ u ,,turbo-folk’’ (kako god ko nazivao tu vrstu muzike, narodna sigurno nije). To su oni koji imaju toliko obaveza da sebi mogu dozvoliti izlazak od ponoći do 6-7 ujutru. Da bih sebi dala za pravo da kritikujem ovaj, veoma brojan deo moje generacije, vodila sam se recenicom ,,Da bih nesto kritikovala moram prvo da vidim svojim očima i čujem svojim ušima’’. Tako sam se jedne večeri u ponoć našla ispred jedne, nazovimo je kuće (mada više liči na skladište), na senjaku, usred šume, na kojoj je velikim slovima punim belih lampica pisalo ,,Rich’’.  To je mesto u kome peva ,,popularna’’ pevačica s umetničkim imenom ,,Kaya’’, koja dok joj ne počne svirka u kratkom miniću prolazi klubom sa punom čašom viskija s ledom koji na eks pije i odlazi po još jedan. Teturajući se. Gosti su ,,zvezde’’. Fudbaleri, manekenke, bogati biznismeni od pedesetak godina koji su ispred parkirali svoje ,,lađe’’, a unutra odmeravaju devojčice od dvadesetak godina. Ova slika je ona dominantna o mladim ljudima zato što je nažalost brojnija.

Međutim, iako je teško poverovati, s obzirom na brojnost ovakvih mesta, postoji mnogo mladih koji se spremni na kulturnu promenu našeg društva. To su glasni pobornici Marčelovog stiha ,,...Ako je rock’n’roll mrtav pričamo o samoubistvu...’’ koji čekaju svojih pet minuta da pokažu da postoje i oni i da nije sve tako crno. Nemaju svi kulturne poremećaje kao posledicu 90-ih. Ne hodaju svi sa noževima po džepovima željno iščekujući da ih neko dotakne ramenom pa da jedan od noževa tom nevaljalcu koji se usudio da ih pipne zabode u stomak. Sve to da bi bio u dnevniku neke od televizija i drugovima se hvalio da je to on uradio i onda svoj čin oduševljeno proslavljao uz aplauz ostatka ,,ekipe’’. Ovih drugih, koji ne žive život zatvoreni u kućama, već takođe izlaze, provode se, ali uz gitaru, bas, uz rock, pop, nekda rep ali takođe i uz Zvonka Bogdana, starogradsku muziku negde, na primer, u Skadarskoj ulici. Uz tamburaše, ili gitare, uz PRAVU narodnu ili neku drugu, ali kvalitetnu muziku, čekaju svojih pet minuta da im se da bar malo pažnje. Trude se i bore se da ih ,,izvade iz koša’’ gde se nalaze zajedno sa predstavnicima NEkulture i NEobrazovanja.

Dok svaki dan slušamo o lošem uticaju turbo-folk-a niko ne radi na tome da mu napravi alternativu. Ne treba da se ukine, već samo da dobije alternativu u emisijama kao što je nekada bio ,,Hit meseca’’ ili ,,Garaža’’. Kulturno obrazovni program je gotovo nestao. Svaki dan slušamo samo o ubistvima, gledamo filmove i serije pune nasilja u kojima je prikazan ljudski život kao da nema nikakvu vrednos. Rečenice opravdanja napada ,,na izdajnike’’, a da niko ne snosi posledicu za to samo doprinose tome da taj drugi, sada brojniji, deo mladih ljudi ostanu takvi kakvi su sada.  A treba samo malo pomoći mladim ljudima željnim promene da bi pravi sistem vrednosti postao i dominantni. Samo malo podrške. Ovo je moj doprinos njihovoj borbi. Našoj borbi.

ana je imala zelju da na ovaj nacin procita moj poslednji rad, pisan kao kolumna za jedan od novih predmeta na faksu... jako nezahvalna tema, pa ocekujem iskrene kritike i da li sam uspela na originalan nacin da odgovorim na nju... :)))

TO SAM JA

Mali Zli Patuljak, to mi je poslednji nadimak. Živim u svetu raznih životinja, ljudi i ostalih bića i  trudim se da se snađem i opstanem u njemu. To je svet nezadovljnih, tmurnih, dosadnih ljudi sa jako malo osmeha, šale i smisla za humor i verujte mi, nije lako izboriti se s njim.  Svaki dan treba ustati jako hrabar i spreman za borbu sa svim tim crnim mislima koje  svakodnevno slušam na bilo kom mestu, od poznatih i nepoznatih ljudi. Mada često se pitam i zašto se boriti. Nekada je mnogo lepše sesti i uživati u svojoj nasmejanoj bolesti nego se truditi ispravljati nečije jako dosadno i tmurno zdravlje.

Svoj život provodim okružena blentavim ljudima sličnim meni. Tu su Vesela Gospođa Žirafa, Mala Napućena Plavuša, Umišljeni Gospodin Huligan kao i ostali borci za ljudska prava, osmehe i bolesti kao što je ova naša. Omiljeno mesto za druženje je bilo koji kafić koji ima dobru kafu i hladno pivo, a u specijalnim prilikama i neizostavno dobro vino. Osmeh, šala i pošalica, to je ono što nas čini i dalje bliskim i nerazdvojnim iz dana u dan. Ono bez čega ne mogu je svakodnevno gluvarenje od bar pola sata. To je vreme kada se ništa ne radi. Bar ništa korisno. Gledaju se glupe serije ili jos gluplji filmovi, ili se pak bulji u kompijuter i zabavlja sa svim čarima koje on donosi. Jedu se pljeskavice, palačinke i ostala užasno kaloricna jela poput lisnatih testa i svega što se u pekari moze kupiti. Najsrećnija sam kada ljudima rešavam probleme, a najviše ljubavne. Ti su najslađi. Mada, kada i ja imam svoje spremna sam bez stida i suzdržavanja da probudim i u pola noci ili u rano jutro nekog od ovih mojih pajtosa, da mu se izjadam i da tražim savet. Ne volim kada me neko smiruje, usporava ili menja na bilo koji način.  Ne volim kada neko puno filozofira i previše se udubljuje u potpuno ne bitne stvari. Patetika, laž i zloba su nešto zbog čega jako histerišem i prestajem biti nasmejana.  Mada meni vratiti osmeh na lice je nešto najlakše,  tako da se osobe koje se nalaze oko mene ne ustručavaju raditi stvari i koje volim i koje ne volim. Čak im je i zanimljivo. Ono što mi u mojoj patuljastoj kućici, i jos patuljastijoj porodici, najviše zameraju jeste moja razmaženost. Međutim s obzirom da su oni krivi što su me razmazili, a to verujte mi nije baš malo, neka oni sada i ispravljaju ono što su i pokvarili. Meni je jako lepo i baš mi se sviđam ovakva kakva sam.

Patuljasti Patuljak, Mali Zlobni Patuljak ali najvažnije Patuljak, to je ono što sam ja i što me najbolje opisuje. Mislim, nisam ja baš baš patuljak. Moj problem je što se družim sa Žirafama, Slonovima i Džinovima, a pored njih svaka osoba na kraju bude patuljak. Al s radošću prihvatam moju novu ulogu Patuljka u ovom zabavnom društvu i nadam se da ćemo mi veseli, blentavi Patuljci jednog dana zavladati svetom.

Dame i gospodooo!
Dobro nam došli na Šaradu, mali bal pod maskama,
bal ko farsa sav, al' baš to masama prija ko raj:
svako glumi šta zaželi, ostali mu veruju
- vesele maske peru cud, deru blud, ciste prevaru!
Šta se može - to se i hoce! Izvolte u lože!
Ko pita za sutra? Daj da se loce! Neka se pocne:
prvo zdravica bolesnih, onda govor mutavih!
Puno zvanica poletnih - pomenimo neke od njih...

Doktor nauka se maskirao u taksistu - tako je doš'o,
mada on zaista vozi taksi jer ne mož' da nade pos'o;
Bogat se kune da nema svoj krov, dok Siroma vice turu;
Feget glumi da samo želi druga dok suptilno ceše bulju.
Rulju animira pevacica, glumi da zna da peva, i glumi da je deva, dok leva sisurina seva...
Bankrot deli šakom i kapom, Alkos pije sok za šankom,
dok Narkos sav drhti gadno - ko fol, jer je hladno.
...a ona tamo s naocarima, što se pravi pametna,
zna sve od latinskih citata pa do bracnih saveta
- a zna vala i muža da vara i svakog dana jaše komšiju!
I Komša je tu - njih dvoje glume ljude što se ne znaju.
Politicar prica o poštenju, Kurva klima glavom
- dok u uglu tamo, neki lopovi hvale pravo.
Lekar glumi da nece mito, a Pop da mu je sve Hristos,
dok se pod mantijom igra kitom i merka s klinkom...

21. vek je - vec - možemo sve:
svi braca i sestre, globalno sranje, što da ne?
21. vek je - tek - pocelo je:
možeš biti sve što nisi a tako gotivno je!
21. vek je - vec - možemo sve,
pa i da se vratimo na grane medu majmune!
...i zato, pruži ruku, svi na Šaradu, svi na skup!
Sad je kul biti kul, biti geeeeeeej...

Mladi Bogataš i njegova ženica, esatradna zvezdica,
lutka od silikona sa facom konja - drolja & šonja
glume ljubav - to je sad fora! Njoj treba klonja
da piša i da sredi šminku, jer je bela ko stolnjak...
''Dragi! Sa mnom ide i Bodigard, vodim ga, škodi kad
dama piški sama...'' U stvari, sve je lozinka:
telohranitelj joj hrani telo dok plastici ne prode rok;
kada Šarada sazna, svi ce glumiti šok...
I TV-voditeljka što živi brzo a hrani se lako
razmatra metafizku s nekom cepankom za šankom - on kaže:
''Ne seri! Jedi brže pa idemo mojom jahtom!''
...i sve je jasno: ona zapravo jede brzo a živi lako...
I Baba što Se Slikala Za Plejboj, prevazidena ko gejmboj,
place jer se sranje desilo njoj smernoj:
svi imaju njen kucni video, koji se nikom nije ni svideo,
na koji niko nije ni šikao, nit je koga briga za to
- al' ona cmizdri - cela Šarada briše joj suze:
neko joj privatnost uze, okrutnog li sveta, druže!
...ma nek ide život! Pa svako ima svoj fetiš...
Na kraju bolje seks i grad nego selo i peting!
Klinke glume žene - sise na izvol'te i - veselje!
Merkaju ih Sede Dede - tripuju da se opet žene.
Bagra plus vijagra - sve se sklapa ko 'tangram'!
Mentalitet - agrar. URA! ŽIVELA ŠARADA!
http://www.free-lyrics.org/Marcelo/175177-Sarada.html

21. vek je - vec - možemo sve:
svi braca i sestre, globalno sranje, što da ne?
21. vek je - tek - pocelo je:
možeš biti sve što nisi a tako gotivno je!
21. vek je - vec - možemo sve,
pa i da se vratimo na grane medu majmune!
...i zato, pruži ruku, svi na Šaradu, svi na skup!
Sad je kul biti kul, biti geeeeeeej...

Tad na Šaradu stiže Sajko sa flajkom, s komandos-maskom,
s namerom kratkom i jasnom: da napravi parastos...
''Jašem vam se svima s majkom, šta me drkate do kasno?
Od vas ne mož' da se spava, e, sad ce svima da ode glava!
Jeb'o vas 21. vek! Jebala vas Evropa!
Pederluk i orgije su sve što ste vi shvatili od toga!
Moderno doba vam jebem, nemam bre pare 'leba da jedem,
radim od devet do devet - a firma ode na tender!?!
Ma, jebem li vam seme & pleme - vama li je do pica i pesme?
Pošten narod spava, vi mrsite muda sve u šesn'es'!
Zvao sam policiju - rekli da zapušim uši.
Zvao sam još petn'es' puta - rekli mi da pušim!
Jel' to taj ustav, jebem vas 'usta, jel' to demokratija?
Sa' cu to lepo skratim ja - pobijem govna i gotova stvar:
masovno krvoprolice cim cirnem ovo pice bice!
...treba imaš i ubice, ako vec u Evropu stižeš...!

(Scena masakra)

Covek sazdan od paranoja i znoja srecan je:
dok ulicom koraca, sve postaje secanje
na masovno ubistvo malih ljudi, praznih cudi...
Svemocni egzekutor se vraca kuci.
...a s druge strane praga, ceka ga njegova draga:
krupna žena preke naravi. I, tad pada maska...
omaleni covek moli ženu da ga ne tuce,
obecava da više nece kasno van kuce
i da ce ici na pijacu, redovno prati sude,
zalivati cvece u bašti, smešiti se tašti...
Nema psihopate - cvili i jeci.
Reci i udarci... udarci i reci...
o reci su prazne, lupaju o zidove...
coveculjak, pretucen, na podu ceka svitanje...
uz jecanje, pocetak novog dana
- gde cekaju nove maske i nova Šarada...

21. vek je - vec - možemo sve:
svi braca i sestre, globalno sranje, što da ne?
21. vek je - tek - pocelo je:
možeš biti sve što nisi a tako gotivno je!
21. vek je - vec - možemo sve,
pa i da se vratimo na grane medu majmune!
...i zato, pruži ruku, svi na Šaradu, svi na skup!
Sad je kul biti kul, biti geeeeeeej...
...biti glup...

Jedan grad, ne tako davno, povratio mi je veru u sebe. Jedan divan grad. Mada, ne mogu reci da je to bilo skoro. Vremenski definitivno ne. U mojoj glavi da. U mojoj glavi ce, cini mi se, uvek biti u svezem secanju jer takve stvari se, sigurno, nikada tako lako ne zaboravljaju.

Danas je na moje respolozenje uticalo mnogo lepih ali i, nazovimo to blaze, ne tako lepih stvari. I iako je vecina bila takva da na moje misli i raspolozenje pozitivno utice, jedna je bila veca od svih. Rekla bih mnogo veca. Mada nije fer da izdvajam.

Ovaj prvi pasus odnosi se bas na to o cemu sam pisala u drugom, a nastavicu u sledecim.

Kada bih svoj zivot uporedila sa nekom tkaninom, to bi bio srednje nezan pamuk od crno belih niti, medju kojima malo malo pa se provuce i neka crvena. U jednom periodu mog zivota bila je dominantna debela crna nit. Jako jako debela. Nisam nalazila spas. Bilo je jako tesko. I vise nego sto se moze zamisliti. Tragala sam za bar najtanjom belom niti. Nisam je nalazila. Nije je bilo ni na vidiku. A onda, onako kao iz vedra neba, kada sam mislila, iako sam bila jako mala, i sto se kaze, neiskusna, predamnom se pojavila jako crvena nit. Crvena, tako jako crvena. Crvena kao, jaki crveni karmin moje mame na slikama gde je zagrljena sa tatom, dok su se, kako oni to njihovim jezikom kazu, jos zabavljali, a koju sam ja ceznuci za njima u svom ranom detinjstvu gledala uz melodije starih yu rock grupa i pevaca. Elem, ako mislite da ta crvena nit predstavlja neki bes, bol tugu ili ne daj boze krv, ja vam kazem ne. Kod mene, crvena boja predstavlja neizmernu srecu, novi zivot, novi pocetak, veliko srce koje, pre jako slomljeno, pocinje opet jako, pa mozda i jace nego pre, da kuca. Ta crvena nit me je potpuno vratila u zivot. Moram priznati i do danas me drzi.

U jednom trenu sam je izgubila. Samo nju, ne i draz koju je ona donela. Ne i pozitivnost koju je u mene unela. Ne i srecu kojom me je ispunila. To se nikad ne gubi. Samo oni nosioci koji su je meni stalno priklanjali su se nekako udaljili, izgubili, nicijom krivicom, ali draz je uvek bila ista.

Moj zivot je nastavio da se ispunjava vise ili manje debelim, crnim i belim nitima. Trenutaka je bilo prelepih, nezaboravnih, ni jedan se ne bi mogao uporediti sa tim, ali su me drzali sa osmehom na licu.

Danas je jedan od onih koji su donosili te najlepse trenutke u mom zivotu, koji su naisli sasvim slucajno posle onih najgorih, dosao jako blizu. Ponovo sam s velikom radoscu osetila onu pozitivu, srecu i radost kao nekad. Osmeh mi se ne skida s lica. Energaja toga grada, tih ljudi ponovo me je obuzela i kada se pomesa sa energijom koju vec imam oko sebe to je mnogo. Ne zelim da se menja. Zelim da potraje. Nadam se da hoce. Srecna sam. Posle mnogo vremena potpuno sam srecna.

Zato, ostala mi je samo jos jedna zelja da se ispuni, pa ce svi problemi koji dolaze biti beznacajni i lako prebrodivi uz svu tu energiju sto je oko mene i sve te divne ljude koji je donose...

Tuzno sam ptice

Sto mekim kljunom

Kljucao kamen

Trazeci vodu.

Bas ko i ljudi

Tako i ptice

Najdraze traze

Onda kad odu

Slika, ritam, osecaj i rijec

Zar je tako brzo proslo vec

Zar je tako brzo, proslo vec

Znam ja dobro gdje si, kad i s kim

Znam  da dusa sama bira ti

Al ne mogu

Nedostajes, tako, mi nedostajes

Za sve sto proslo je, nedostajes.

Nedostajes, tako mi ndostajes

za sve, sto dolazi, nedosatajes.

Tuzno sam ptice,

Somljenih krila,

Za posmatrace,

Tako sam cudan.

U snu se moze,

Svemoguci boze,

Sve osim nje,

Ostati budan.

Ritam, slika, osjecaj i rijec.

Zar je tako brzo proslo vec

Zar je tako brzo proslo vec.

Znam ja dobro gde si, kad i s kim.

Znam da dusa sama bira ti.

Al ne mogu...

Nedostajes, tako, mi nedostajes.

Za sve sto proslo je, nedostajes.

Nedostajes, tako mi nedostajes.

Za sve sto dolazi, nedostajes.

za sve one meni vise ili manje drage ljude... ovo je moja, da kazem, prva kolumna... doduse nije nigde objavljena ali je pisana kao rad za fakultet... nisam dobila neku posebnu kritiku od asistenta tako da bih volela da svi koji imaju zelju najiskrenije prokomentarisu ovaj moj prvi neobjavljeni novinski clanak....

kao sto cete i sami procitati pisala sam o sportu iz razloga sto njega poprilicno pratim, a u tom trenutku nisam imala neku posebnu inspiraciju... krecem...

                                            SPORT I MI

Dragi moji i drage moje

        Na televiziji cesto gledamo reklame za decu da se bave sportom. Naravno, ne kazem ja da to ne bi trrebalo biti tako. Treba. Ali kojim  sportom? U Srbiji imamo priliku da uspemo samo u sportovima u kojima je reprezentacija nase zemlje postigla zavidne rezultate i okitila najsjajnijim medaljama na takmicenjima u Evropi i svetu.

      Ukoliko sami ne ulozimo u treninge i takmicenja gotovo sav novac koji imamo i dospemo do zavidnog nivoa, i ako usput motivaciono i novcano da propadnemo, neko od uspesnih poslovnih ljudi i velikih firmi ce nam pomoci a, mozda, ali retko, i drzava.

      Naravno, sa padom uspesnosti reprezentacije i nasih klubova, pada o popularnost tih grana sporta. Danas, zato, imamo sve manje buducih Djordjevica, Grvica i Skrbica, ali zato, ne moramo da se brinemo za buducnost tenisa, jer buducih Djokovica, kao i Jankovicki i Ivanovicki zasigurno ce biti. Pravi pokazatelj toga je ste to sto su kosarkaski tereni sve prazniji i polako se pretvaraju u teniske terene.

     Zato cesto sebi postavljam pitanja sta je decacima i devojcicama kojima se ti, u ovom trenutku popularni sportovi, ne svidjaju? Sta ako sebe ne pronalaze u njima i zele da se bave nekim drugim sportom, a nemaju odakle da se obaveste o sportovima koji postoje? Takodje se pitam da li neko prati uspehe sportista, koji se ne bave tako popularnim sportovima?

      Verujem da ima mnogo onih kojima malo fali da dodju do velikog uspeha, ali nema ko da om motivaciono, organizaciono i novcano pomogne. Da li Novaku Djokovicu sada treba automobil koji su mu sponzori dali? Zar nije trebalo ranije novcano da pomognu kada mu je stvarno bilo potrebno, ili da sada uloze u one kojima je neophodnije? Jer sada jedan Novak Djokovic moze, ukkoliko mu treba, sebi priustiti mnogo vise, mnogo boljih automobila.

      Ljudi zanemaruju sportove poput skijanja, umetnickog klizanja, plivanja, gimnastike, borilackih vestina, plesa, atletike ili rekreaionih sportova. Mnogi ni ne znaju koliko jos dobrih sportista imamo, a ne dajemo im sansu da se pokazu, istaknu, uspeju. Zato podrzavajmo uspesne, ali i pomozimo onima koji se trude i koji tek dolaze da bar pokusaju da ucine isto. A sve to da bismo u buducnosti imali jos vise spotista, u jos vise sportova, na koje cemo biti ponosni.

                                                               Vasa Minja

pa da vas cujem ;)

kako stran osecaj. pokusavas da objasnis nekom suatinu svojih postupaka a ne ide, pokusavas da objasnis nekome da je sva rasprava, suze i bol nepotrebna, pokusavas da se smiris al ne ide... lezim i prisecam se mojih mnologa o hrabrosti, podrsci, uspehu, vecitom smehu, smopouzdanju... i gde je to sada? istopilo se u 1-om delu, 2-ma recima, pogrsnom trenutku, nerazumevanju... i sta sada? gde sam sada? izgubljena u svemiru svojih misli koje prolaze kroz glavu takvom brzinom toliko razlicite da ih je tesko sustici. a opet tako male, nebitne i cini se prolazne. i ovo sve izgleda kao nesto cemu cu se mozda smejati u buducnosti ili mozda truditi da se nikad ne setim... tako zelim tu buducnost... ja sam jedna slobodna devojka koja voli da se smeje da peva da igra da uziva da ne skida osmeh sa lica, da bude sa ljudima, da se druzi a sada je zatvorena. sada je okruzena svojim mislima, tugom i zeli da place. da isplace reke suza al joj ne ide... suze su tu ali ne teku nego js gore osecas ih kao pritisak, veliki pritisak, najveci u glavi koji ne mozes da podneses. pritisak koji se mesa sa mislima... i sta sad... sta raditi...kako ga izbaciti... sve ono lepo cini se tako daleko... zelim da se vrati... zelim, zelim, najiskrenije zelim... i nadam se tome....

danas mi je bas lep dan... deslila se jedna za mene velika stvar... neko ce reci nista posebno... al za mene jeste..

naime, prvo sam na ovom cudu od interneta pronasla meni jako bliske prijatelje iz detinjstva... nas troje, oni su brat i sestra, smo se bas voleli kada smo bili mali stalno smo se druzili, isli jedni kod drugih, nasi roditelji su bili bliski prijatelji. sa nama se druzila jos jedna drugarica koju jos nisam pronasla ali oni se druze sa njom pa ne mogu docekati trenutak da i nju cujem. medjutim mi smo odjednom prestali da se druzimo pre jedno 10-12 godina.  prvo su se oni odselili a onda su nasi roditelji zahladneli odnose i tako smo mi ni krivi ni duzni prestali da se druzimo.

misleci na njih, sto sam inace za ovih 12 godina cesto radila, dosla sam na ideju da ih pronadjem na spaceu... i nasla sam prvo nju pa onda i njega... bila sam presrecna... na njih sam gledala kao na brata i sestru i kada sam uspostavila ponovo kontakt sa njima nije bilo vece srece... toliko stvari imam da ih pitam...toliko jesam i toliko cu.. 

medjutim to nije kraj... dansa sva umorna se vracam sa faksa i polazim pored zgrade gde su oni nekada ziveli... setila sam ih se i odjednom, prosavsi pored njihovog ulaza cujem da me neko zove... kada sam se okrenula videla sam darka... nisam mogla da verujem... bila sam presrecna... posle 12 godina sam ga videla... bio je tu u blizini i odlucio da prodje kroz kraj misleci da ce me mozda sresti sto se sasvim slucajno i dogodilo... tako je porastao... i nekako se promenio ali i dalje kolio god da su nam putevi odvojeni bili gledam na njega kao na mladjeg brata... pricali smo sat vremena, morala sam onda i ja da idem i on a bilo je toliko jos stvari o kojima bismo pricali ali nadam se da ce biti prilike...tako sam srecna... i siguran da nikada vise necu dozvoliti da izgubimo kontakt...  :)

i bas sam imala potrebu da ovo napisem :)

da li neko zna recept za samopouzdanje... to je jedna stvar koju bih jeko volela da imam... tj da je imam vise nego sto je imam sada... tako mi nekad fali.

ne znam razlog nedostatka samopouzdanja kod mene. primetila sam da cesto kada zelim nesto da uradim ili kazem napisem i objavim u u sebi kazem da je to glupo bezveze... i iznova i iznova ponavljam rec blam...

nedostatak samopouzdanja sam primetila svaki put kada sam zelela nesto drasticno u zivotu da promenim, da nesto novo uvedem sama u koliko to ne radim sa nekim. tako je npr bilo sa plesom, sa jezicima, klizanjem i mnogim drugim stvarima... uvek sam nalazila razloge kojima sam sebe ubedjivala da to nije za mene...

cak i kada sam trebala da otvorim blog najvise mi je bio problem toga kako ce drugi reagovati i da je to sto bih ja trebala da pisem verovatno (u napred) glupo. zato sam i pocela postepeno... prvo sam pisala sama po neim papirima (a inace svi ti papiri su sada verovatno na nekoj deponiji). onda sam pocela tajno ovde da pisem (i za to mi je trebalo vremena)... pa tek posle odredjenog vremena kada sam shvatila da to nista nije strasno sa uzivanjem pisem ovde i jedva cekam svaki novi komentar...

verujem da dosta ljudi ima problem sa tim ali ja to zelim da, ako nista, bar ublazim ali ne znam kako... da li neko zna recept za to??? unapred hvala :)))))